Preminula Ana Gligić

Tokom epidemije uspela je da izoluje virus variole vere, a svetski su poznati njeni naučni radovi na otkrivanju virusa marburg i mišije groznice.

Kada je Srbiju i svet pogodila pandemija koronavirusa aktivirala se iz penzije i stručnim savetima upozoravala javnost na značaj vakcinacije i epidemiološke zaštite.

Ana Gligić bila je jedna od junakinja borbe protiv poslednje evropske epidemije velikih boginja koja je na zimu i proleće 1972. godine pogodila Socijalističku Federativnu Jugoslavije, pretežno Kosovo i Metohiju i Srbiju, po povratku Ibrahima Hotija iz okoline Đakovice sa hodočašća do Meke.

Hoti je od februara zarazio 11 osoba, među kojima je bio i učitelj Latim Mumdžić iz Tutina. Mumdžić je prve simptome uočio 2. marta, a do 10. marta, kada je preminuo, bio je na lečenju u bolnicama Novom Pazaru, Čačku i Beogradu, i nijedna analiza nije uspela da otkrije uzrok bolesti i, ispostaviće se, smrti.

U međuvremenu se broj prijavljenih slučajeva sa sličnim simptomima na teritoriji KiM povećavao, pa je postojala sumnja da je reč o epidemiji, što je bio dovoljan znak da se u pomoć pozove Gligićeva.

„Ispred moje kuće na Voždovcu je 15. marta uveče, oko osam uveče, stiglo vozilo Torlaka. Pozvali su me da se hitno uputim na Institut kako bismo sproveli analize“, prisećala se kasnije Gligićeva.

Uzoroci su sa KiM u Institut „Torlak“ stigli do pet ujutru, a sve analize ukazivale su na ono na šta je Gligićeva odmah posumnjala – velike boginje su u Jugoslaviji.

„Počela je borba, a često smo automobilom, pa čak i helikopterom, odlazili u zaražena područja, gde god bi postojala sumnja da postoji opasnost od širenje epidemije“, govorila je Gligićeva.

U toku epidemije obolelo je 184 ljudi – 123 na KiM i 32 u Beogradu, a preminulo je ukupno njih 40, sa stopom smrtnosti iznad 21 odsto. Epidemija je zvanično objavljena tek 25. marta i trajala je do 23. maja, a karantini su ukidani postepeno od 12. aprila do 19. maja. Virus je „ubijen“ na Institutu „Torlak“, procedurom kojom je rukovodila lično Gligićeva.

„Sećam se te večeri kad je vozilo došlo po mene, osetila sam se kao vojnik. Ulagali su u mene i moje obrazovanje da u takvim situacijama budem od koristi. Bila bi izdaja da nisam pomogla“, prisećala se Gligićeva.

Naučnica globalnog renomea

Virusološkinja Ana Gligić, specijalistkinja medicinske mikrobiologije i viša naučna saradnica na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, rođena je 6. avgusta 1934. godine u slavonskom selu Ćeralije, kod Podravske Slatine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.

Tokom Drugog svetskog rata ostala je bez velikog broja članova svoje porodice. Školovanje je započela u Viorovitici, gde je 1953. završila klasičnu gimnaziju, a 1959. je diplomirala biologiju na Fakultetu za prirodne nauke i matematiku u Beogradu.

Godinu dana po diplomiranju zaposlila se kao pripravnica za virusologiju na Institutu za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, a zatim je prešla u novoosnovani Institut za imunologiju i virusologiju „Torlak“.

Specijalistički ispit iz medicinske mikrobiologije položila je 1966, iste godine kada je postala i rukovodilac Jugoslovenskog nacionalnog laboratorija za veliki boginje, virusnu hemoragičnu groznicu i vektorske zarazne bolesti.

U toku svoje profesionalne karijere, Gligićeva se stalno usavršavala, što je bilo ključno za razvoj jugoslovenske javne zdravstvene politike.

Svojevrstan značaj za stručni rast Jugoslavije imala je i njena obuka u inostranstvu, te je 1968. godine otišla na specijalizaciju za dijagnostiku velikih boginja u najprestižnije laboratorije Evrope, uključujući Londonski virusni referentni laboratorijum i Institut za poređenje tropske medicine u Minhenu.

Pored velikog značaja u oblasti virusologije velikih boginja, ona je odbranila disertaciju na temu imunologije velikih boginja na Medicinskom fakultetu u Beogradu, čime je dala značajan doprinos razvoju ovog područja.

Njena karijera je uključivala i istraživanja na jednom od najsmrtonosnijih virusa – virusu marburg, koji je 1967. prva na svetu izolovala i opisala.

Tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, Gligićeva se usmerila na proučavanje hemoragičnih groznica.

Sa naučnim radom nastavila je i nakon penzionisanja, aktivno učestvujući u istraživanjima tokom pandemije koronavirus, gde su njena stručnost i iskustvo bili od velike pomoći. Često je gostovala i na Radio-televeziji Srbije, gde je javnosti ukazivala na značaj vakcinacije i epidemiološke zaštite.

Bila je jedna od najvećih stručnjaka u oblasti mikrobiologije i virusologije u Srbiji i svetu, a njen rad i doprinos nauci i zdravstvu i dalje ima veliki uticaj.