Emilija Gašić u Americi sprema animaciju Kovačićeve Jame

Scenarista, reditelj i direktor fotografije, Emilija Gašić je rođena u Jugoslaviji 1991. a već četiri godine živi i radi u Njujorku. Režiju je diplomirala na Akademiji umetnosti u Beogradu, dok je na Njujorškom univerzitetu i Tish školi umetnosti – koju su svojevremeno pohađali Martin Scorsese, Spile Lee i Jim Jarmusch – završila master studije.

Učestvovala je na mnogim radionicama za talente širom sveta. Kao direktor fotografije snimala je filmove u Norveškoj, Francuskoj, Češkoj i SAD.

Njen kratki film, “Čekanje”, koji prati dešavanja u jednoj porodici u posleratnoj Jugoslaviji, iz ugla sedmogodišnje Jovane, premijerno je prikazan na 66. Beogradskom kratkom metru, a uskoro ide na još tri festivala: u Merilend (Maryland Film Festival), Prokuplje (ProFiFest) i Los Anđeles (SEEfest).

– Scenario je nastao tokom leta, pre druge godine mastera u Njujorku. Bila sam kod svojih u Vrnjačkoj Banji i provodila sam dosta vremena u staroj kući svoje babe i dede koji nažalost nisu više živi. Njihova kuća me je uvek inspirisala i dok sam snimala ranije filmove, stalno sam pokušavala da rekreiram atmosferu svetla baš iz te kuće. Tog leta sam pomislila da je krajnje vreme da nešto snimim baš u njoj – otkriva Emilija inspiraciju iza filma “Čekanje”.

Radnja je, zapravo, dramatizacija događaja iz života ljudi koje poznaje i koji su proživeli slične situacije.

– Želja mi je bila da napravim film kroz vizuru deteta koje ne razume uvek kroz šta prolaze roditelji ali oseća da nešto nije u redu. Mislim da je nemoguće izostaviti sebe ako se bavite umetnošću na bilo koji način, pogotovu ako pišete i režirate. Ima elemenata koje sam uzela iz sopstvenog života, počevši od kuće, do rekvizita: devojčica Jovana nosi diktafon i snima zvukove oko sebe što sam i ja radila kao dete. Čak je i diktafon moj – ističe rediteljka.

U biografiji Emilije Gašić na njenom zvaničnom sajtu piše: Emilija je odrastala u malom srpskom gradu devedesetih, uz stalne vesti i izveštaje o ratu u zemlji na samrti i uz osećaj neizvesnosti koji je duboko uticao na njen umetnički senzibilitet i formirao njen perceptivni stil pri stvaranju tenzije i atmosfere u filmovima”.

O tom uticaju ratnih dešavanja tokom devedesetih godina na njeno odrastanje, kaže:

– Mislim da su čitave generacije koje su odrastale devedesetih u bivšoj Jugoslaviji bile ili pod neposrednim uticajem rata ili u najboljem slučaju pod posrednim utiskom stresa i straha svojih roditelja. Baviti se umetnošću, u svakom slučaju, je velika privilegija jer vam dozvoljava da se okrenete ka nekom periodu u svom životu i da ga analizirate.

Ono što mi je najzanimljivije od svega toga jeste da sam, tek dok smo čitali scenario za “Čekanje” na studijama u Njujorku, shvatila da to nisu normalne okolnosti za odrastanje, na osnovu reakcija drugih ljudi koji nisu odrastali u tim okolnostima. S druge strane, veliki broj mojih vršnjaka iz Srbije koji su gledali film prilazili su mi sa komentarima “ovakvo je bilo moje detinjstvo, identično”.

Malena zvezda u najavi, izuzetno talentovana Tijana Jovanović, igra glavnu junakinju Jovanu, koja otkriva svet prevare i reketiranja u koji je umešan njen nedužni otac, dok Jovanine roditelje tumače Goran Bogdan i Nada Šargin a deku Bora Nenić.

– Imali smo dosta sreće sa glumcima! Za starije uloge sam imala u vidu sve ljude koji su zapravo u filmu a za glavnu ulogu devojčice je bilo najteže jer sam kasting radila preko okeana. Bilo je teško uklopiti nas sve, jer smo moj direktor fotografije i ja dolazili iz Njujorka, Goran Bogdan je tih dana trebalo da ide u Budimpeštu a Nada Šargin je dolazila iz Užica. Svi smo se susreli u Vrnjačkoj Banji na četiri dana snimanja – navodi Emilija.

Dok “Čekanje” živi svoj festivalski život, ona radi na prvom, kratkom animiranom filmu “Jama” i prvom dugometražnom filmu “78 dana”.

– Dugometražni film sam tek krenula da razvijam pa neću otkrivati mnogo o čemu se radi sem da je smešten za vreme bombardovanja 1999. godine i da je u sličnom svetu poput kratkog filma “Čekanje”. Čini mi se da još nisam sve rekla na tu temu tako da je ideja proistekla iz tog sveta.

Što se tiče kratkog animiranog filma, “Jama” (The Pit), on je zapravo po motivima istoimene poeme Ivana Gorana Kovačića. To je projekat koji sam nosila dugo u sebi i tek sam u animaciji našla pravi način da tu priču ispričam. U pitanju je 2D animacija. Prvi put animiram pa sam poprilično uzbuđena da vidim krajnji ishod – iskrena je mlada rediteljka u izjavu za Novu.rs.

U Njujorku i dalje sve stoji, filmske ekipe čekaju “da se grad otvori” da bi nastavile ili počele sa radom na novim projektima.

– Njujork je veliki grad i situacija je još uvek prilično ozbiljna. Mislim da se polako vraća saobraćaj u grad ali nema još naznaka za otvaranje bioskopa, bar ne u onom obliku kako smo navikli.
Postoje razgovori da će ubuduće biti drugačiji uslovi na snimanjima, tj. da ljudi neće nositi samo maske i rukavice, već da će možda i čitave ekipe morati da budu u karantinu pre početka snimanja. Čini mi se da, štagod da se desi, ljudi će uvek imati potrebu za sadržajem, za kulturom i za umetnošću, samo se načini na koji stižemo do njih menjaju – smatra Emilija.

Master studije je završila baš u trenutku pandemije, ali ističe da to što je odlučila da se filmom bavi u Njujorku ne mora da znači da su joj automatski otvorena vrata.

– Gde god da ste u svetu morate da se borite i tražite put. Ovde svakako ima više mogućnosti za rad zato što je veća zemlja. Barem pre pandemije, uvek je bilo mnogo projekata koji su se snimali u isto vreme, samo je bilo bitno da se pojavljujete i trudite. Ako ljudi primete vaš trud, zovu vas ponovo i daju vam prostora za rad. Takođe, nema mnogo mistifikacije i, ako nešto ne znate a želite da naučite, uglavnom ćete naići na pozitivan stav, što je bitno za bilo kakav razvoj. A što se talenta tiče, neko mi je rekao davno da je on samo sedam procenata uspeha i mislim da je to tačno. Ona preostala 93 procenta čine veliki rad, žrtve, neodustajanje i trud – poručuje Emilija.