Proslavljeni redatelj Slobodan Šijan snima novi film

– Moje interesovanje za Tokina traje još od mladosti, od susreta sa njegovim filmskim kritikama koje su pisali naši prvi avangardisti – ističe Šijan.

Zbog čega je fasciniran Tokinom, kojem je posvetio svoje novo filmsko ostvarenje, Šijan je pričao u dvorcu Fantast na imanju Dunđerski u Bečeju, gde se snimaju, kako je rečeno, najvažnije scene.

– On je bio jedan od trojice potpisnika manifesta avangardnog pokreta zenitizam i jedan od prvih urednika časopisa “Zenit”, čija je stogodišnjica obeležena ove godine. Iako se ubrzo posvađao sa Ljubomirom Micićem, osnivačem zenitizma zbog njegovog autoritarnog načina rukovođenja, oni su bili ti koji su osećali to nešto. Ali, obojica su bili tragični likovi naše kulture. Micić je čamio u nekoj gajbi potpuno ignorisan, bez prava na rad, socijalnu zaštitu, ne znam od čega je živeo. I Tokin je na kraju nagrabusio, jer nije bio zapaženi levičar a i posleratni nadrealisti nisu ih podnosili. I pre rata oni su čačkali, pisali i objavljivali o ruskoj umetnosti i avangardi, tako da su i tada imali problema sa zabranama. To je nekakva konstanta naše kulture. Takvi ljudi ne uspevaju kao biljke u našoj kulturi – kazao je Slobodan Šijan i dodao:

– Danas ako pitate bilo kojeg kustosa, recimo iz Muzeja savremene umetnosti, reći će vam da jedino što interesuje ljude iz inostranstva u vezi sa našom umetnošću iz tog perioda su “Zenit” i njegovi saradnici.

Svojevremeno, u periodu od 1976-1979. godine, Šijan koji je završio Likovnu akademiju. a potom diplomirao režiju, objavljivao je samostalni filmski fanzin.

– Tada se to zvalo samizdat, i u njemu sam prvi put objavio jednu Tokinovu zaboravljenu kinematografsku poemu koju je Miloš Biković, koji igra njegov lik u filmu “Budi Bog s nama“, fenomenalno odrecitovao u štali u kojoj smo snimali u Bečeju.

Miloš Biković kao Boško Tokin u filmiu „Budi Bog s nama“, Foto: Printscreen/RTS
Slobodan Šijan je poznat i kao izuzetni teoretičar i istoričar filma, svoju knjigu “Filmus”, posvetio je velikim stvaraocima srpskog filma, među kojima je i Tokin. Njegov pseudonim je, inače, bio Filmus.

– Posvetio sam Tokinu potom svoju knjigu poezije i proze “Vrtoglavica” o filmu Alfreda Hičkoka. Hteo sam i “Maratonce” da mu posvetim ali nisu mi dali jer je, kao, još “bio na indeksu“ 1982. godine. To su bili ljudi koji su bili prilično maltretirani. Tokin je bio na meti zbog tekstova koje je objavljivao tokom rata u nekim novinama, neki kažu da su ljotićevske, ja to ne znam, možda i jesu. Čitao sam te njegove kritike, to su bezazleni opisi filmova koje je gledao u bioskopu, čak i bez kritičkog suda. Tu je možda bila njegova intervencija da se ne upušta u kritiku koju su mu zamerili. Posle je na sudu rekao da je to morao zbog kruha da bi imao od čega da živi. To je prošao i Bora Stanković u Prvom svetskom ratu, kada su ga pljuvali što je pisao za novine. A Ivo Andrić se pitao zašto je zanatlijama dozvoljeno a piscima nije da rade svoj posao tokom okupacije.
Posle rata, istakao je Šijan, svi su oni prilično nastradali jer je primat u avangardi uzela nadrealistička grupa, takođe fenomenalni umetnici i vrhunski intelektualci.

– Ali, avangardisti su po svojoj prirodi skloni sukobu i nepopustljivi su. Zato su i nadrljali. Onda ih je Marko Ristić, vrhunska ličnost u našoj kulturi, sve “sredio”. To su takva vremena, i to me je zanimalo kako se te stvari smenjuju, šta se dešava, i to je potka na kojoj se radnja filma događa.

A kako tumači istorijski kontinuitet što naši umetnici koji se ne uklapaju u trenutni mejnstrim uvek imaju jako mnogo problema, Šijan je odgovorio:

– To je konstanta koja me je i privukla ovoj priči. Čovek, za kog maltene nisam čuo dok sam bio na fakultetu, bio je od ogromnog značaja za uspostavljanje ideje o filmu kao umetnosti. A to je bio Tokin koji je bio i apsolutni propagator te ideje. Kada su se on i Dragan Aleksić, prvi dadaista, suočili sa kontrastom teorijskog znanja o filmu i prakse koja nije postojala, mi iz toga izvlačimo i neku komediju, zezamo se na račun svega. I avangarda se dobro zezala, igrali su se, voleli su humor. Ali, ovo ipak nije film ni o avangardi nego o mladim ljudima, i nadam se da će biti komunikativan – zaključio je Slobodan Šijan.