Vidaković: Ovo više nije moj grad, ovo nije moja zemlja

Ekipa Nova.rs bila je i u Banetovom dvorištu, mada istina nije visila s kapije. Naizgled skromno dvorište vrcalo je od života, ljubavi i jedne tople, ljupke atmosfere. Filmadžije mi ranije rekoše da Baneta Vidakovića na setu zovu „Meca Dobrić“. Bilo mi je jasno i zašto. Na kapiji nas je domaćin dočekao u pratnji neodoljivog labradora Badija, koji se od glumca nije odvajao.

Kažu – psi uvek nanjuše loše, ali i ono dobro u ljudima, a Badi je toliko vezan za Baneta, da je to bilo prosto dirljivo. Tako smo, zajedno sa Badijem, seli u izuzetno prijatnu bašticu, kada je usledio jedan dugačak i krajnje inspirativan razgovor, a počeo je upravo dvorištem…

Vidaković: Bašta me je spasila kad su bili lockdown-ovi (zaključavanja) i policijski časovi. Onda mi je bašta bila spasonosna. Iznesem fotelju i meditiram ovde po ceo dan, da me uopšte ne zanima da li je policijski čas ili nije, samo da li sam nabavio dovoljno cigareta i to je to. I sve vreme sam razmišljao kako ovi jadni ljudi koji nemaju terase žive”, počeo je Vidaković razgovor potpuno neposredno.

Iako nije bio preterano raspoložen za priču o svemu što se dešavalo u prethodnom periodu, nije bilo moguće preskočiti temu hapšenja, pa smo odatle krenuli.

Nakon hapšenja “rastrgli” su vas i tabloidi, ali i neki tviteraši i „fejsbučari“. Kakav je osećaj biti osuđen i pre nego što vas zaista osude?

Vidaković: Znate kako, oko tog mog ‘nazovi slučaja’ je najsramotnije to što su oni koji su sve i konstruisali, iz besa što slučaja nema, još iste večeri to razdelili tabloidima. To što se izdešavalo je po mene toliko bezvezno, da verovatno neće ni stići do suda. Tako mi bar kažu advokati. Ali valjda zato što nisu uspeli da ‘spakuju’ slučaj, onda je neko odmah već te večeri iz policije razdelio razne informacije i dezinformacije ‘Kuriru’, ‘Informeru’ i ostalima. I to nije trajalo par dana… To je ‘Pink’ danima razvlačio. Maltretirali su moje komšije. Meni komšinica dolazi potresena i kaže – Ja ću da ih tužim sine, ja to nisam rekla. Ja kažem – ma sve okej. Meni je bilo strašno to maltretiranje njih. Ko hijene se okače tu o kapiju, i kažem im – pa dobro, jel nije dovoljno ovo što ste već uradili? Zar morate da dolazite i da maltretirate moje komšije? Onda oni kažu ‘pa znate, meni je reko urednik…’ Pa znam, al dajte onda otkaz, nemojte da budete u tom paklu. Ma meni je to sram, a ovo ostalo sve, kažem, neće ni stići do suda, jer je budalaština.”

Vas je ipak podržalo dosta prijatelja…

Vidaković: Kad smo toga, mene je jedino obradovalo što me je na tim društvenim mrežama 90% mojih kolega i običnih ljudi podržalo. I bilo je 10% zluradnih, što bih rekao. I naravno onih koji me ne znaju, a koji uživaju u takvim stvarima. Oni koji me znaju su uglavnom bili u tom fazonu da mi je spakovano i uglavnom ko me zna, zna da ja ne mogu da budem diler.

Bez obzira na spekulacije da posla verovatno više nikad nećete imati, mi smo čuli da vi trenutno i snimate…

Vidaković: Jeste. Imao sam sreće da sam, nekoliko dana pre nego što se to desilo, počeo da radim seriju koja se zove ‘Ljubavni zalogaji’, koja je vrlo slatka jedna, začudo dobro napisana. Režira je Milorad Milićević Debeli i on mi je, zajedno sa još jednim scenaristom, pisao većinu epizoda i mi to radimo punom parom. Skoro svaki dan sam na snimanju i to me spasava, moram da priznam, u celoj toj lakrdiji. Samo sam jedan dan zbog cele ove stvari izostao sa snimanja i već sam se drugi dan vratio.”

Kako je vaša porodica podnela celu ovu priču?

Vidaković: Ćerki je to palo malo teže jer je u Holandiji, ali deca su mi, srećom, velika. Sin mi ima 33, curica 28 godina. Njoj jeste teže jer je tamo, odvojena je i zbog toga verovatno malo teže podnosi, ali, eto, šta ću… Tata joj ima takvu profesiju i takva je zemlja u kojoj živimo, šta da radimo. Oni su naučili jadni, ko je tata, i nije ovo prvi put da me razvlače po blatu. Ja sam kriv možda što sam bio iskren sa tim ‘novinarima’. Često sam pričao o svojoj mladosti da je bila divlja. Sećam se da mi je majka govorila – nemoj da si toliko iskren sa njima. Ali ja sam računao – bolje da ja kažem, nego da oni nešto tamo čačkaju pa da onda lupetaju. Ali vidite, ima ih koji to zloupotrebe.

Koliko vam je to što ste u javnosti bili otvoreni i iskreni donelo nevolja u životu i inače? Da li se sad kajete zbog toga?

Vidaković: Ja u celoj toj papazjaniji u stvari smatram da publiku ne treba da interesuje moj privatni život. Međutim, naravno da je interesuje. Zato i postoje ti rijalitiji, jer ljudi vole da zavire u tuđ tanjir i vide da li glumci imaju bubuljice ili nemaju. I to je kao neki ljudski poriv, koji ja ne opravdavam ali on postoji. Zato vam kažem, ja sam stalno mislio da je bolje da ja pričam o tim stvarima što otvorenije. I sad ispade da je iskrenost u stvari mana, a ovamo kad nisi iskren, onda – evo ga onaj lažov…”

Mislite kao – ljudi „vole“ iskrenost, pa vas zbog toga kasnije “nakrpe”?

Vidaković: Da, da, kao onda onaj grozni glumac neće da daje intervjue. Pa naravno da neće kad se zloupotrebe takve stvari. E sad, ne znam šta bih rekao na to da l se kajem il ne… Ja sam prosto takav. Mislim, možda bi bilo bolje da sam drugačiji, ali i inače sam takav. Malo ne pazim na te neke stvari, ali to je zato što uvek mislim da ljudima treba dati šansu da budu normalni, pa sad, ako to ne iskoriste nego zloupotrebe, to je više njihov problem nego moj. A, pravo da vam kažem, umoran sam od tih fazona ‘pazi ovo, pazi ono, nemoj, ti si javna ličnost i slično’. Šta nemoj? Moram da kažem ono što mislim. To je nešto što mi je rekao i jedan iskusni, stari političar – nemoj da misliš da, to što nemaš ambicije da se baviš politikom, njih ne boli. Ti si javna ličnost i nerviraš ih. Ali, ja ne mogu baš toliko da brinem o tome, moram da kažem šta mislim i to je tako.”

Mnogi tekstovi koji su o vama posle hapšenja izlazili ličili su na “sahranu” vaše karijere. Kako se zbog toga osećate?

Vidaković: Ha-ha-ha. Jeste, video sam te tekstove. Ali to se stalno radi ovde. Ja sam, između ostalog, pričao o tome da sam imao divlju mladost, zato što sam se zaista družio sa ‘Orgazmom’, ‘EKV-om’, Sonjom Savić koja je meni isto bila prijatelj iz mladosti i svi su, nažalost, pomrli i ne mogu da se brane. A meni je zaista tužno i sramotno, i tragično da se po narkoticima pominju ljudi koji su zadužili ovdašnju muziku i umetnost. Pa pobogu, Sonja je dobila dve Zlatne arene u Puli. Znate, Amerikanci ne kažu nikad ‘crnac koji se udavio overdozirajući u svojoj povraćki’, nego kažu – najveći gitarista na svetu, Jimi Hendrix. Ili najveća džez pevačica Janis Joplin, ne kažu – prostitutka koja se prostituisala. Znači, nemojte te ljude da pominjete po takvim glupostima. To su dve sfere. Oni su umetnosti dali velike stvari i zadužili je. Kao i ovaj grad i zemlju, i zaista je tužno da ih pominjete samo po tome.”

Koliko se razlikuje ovo vreme u odnosu na ono nekada? Da li smo nekada kao društvo imali više empatije?

Vidaković: Nemam objašnjenje, osim toga što je ovo sad degradacija na svim nivoima.

Ko je krivac za to? Da li mi kao pojedinci, društvo, vlast?

Vidaković: Društvo je krivo i vlast je kriva. Svaka dosadašnja vlast je kriva. Kako bih rekao, mi smo zaista preživeli svašta poslednjih 30 godina. Previše dugo to traje, a ratovi i takve negativne stvari, nažalost ne izbacuju najbolje u ljudima nego najlošije. Nije ni čudo, možda bi Šveđani bili još gori od nas. Mi smo zaista svašta preživeli i to jako dugo traje, evo i dan danas. Sablažnjavam se što su ljudi iz devedesetih ponovo na vlasti. Ja sam užasnut, ali sam nemoćan, nemamo kritičnu masu da menjamo to stanje. Ljude je uhvatila depresija i neverica. Kod nas se ne pojavljuje niko nov, mlad. Mi smo gutali suzavac da bismo kao srušili Slobu, a onda su došli naši i sve nam pokrali. Tako da ja donekle razumem i današnje klince koji neće puno da se trude, jer vide da smo mi izgubili 10 vrlo važnih godina u svojim životima. Umesto da gradimo karijere, da stičemo za starost, mi smo to potrošili na ulicama, gutajući suzavac, i nismo ništa uradili. Tako da sam današnje klince prvo osuđivao što su inertni, a onda sam shvatio da oni samo tempiraju gde da pobegnu i to je normalno. Oni nemaju vremena. Oni vide da će im ovde otići život na neku stvar koja je vrlo neizvesna. Oni su meni ubili predsednika i zaustavili mi svaku pomisao na promene. Ja sam slučajno i privatno poznavao Đinđića i još neke političare iz devedesetih i znam da je tu bilo i časnih ljudi, osim ovih koji su napravili problem posle i koji su zapravo preuzeli vlast posle ubistva predsednika. Mnogo je unazađena zemlja tada, a kada rušite nešto, nekako se brzo i lako ruši, ali se vrlo teško i dugo gradi. Vrlo ćemo teško mi vratiti bilo šta, mi smo mnogo otišli unazad, i to će jako teško i sporo ići. Ja zato ne mogu da osuđujem mog sina i njegovu verenicu…

Da li vam je žao novih generacija?

Vidaković: Moraće tek da se rode ti klinci koji će da budu očišćeni od svega, i da reše da se izbore za svoju zemlju. Nama je oteta zemlja. Međutim, ima još jedan problem. Mi smo devedesetih imali podršku spolja, i sada ova vlast ima podršku spolja, da bi završila šta treba da završi. I ja to kad kažem, ljudi me pitaju ‘što se baviš politikom?’ Ne bavim se politikom, to su činjenice i ja samo ne mogu da ćutim na te činjenice. Neću da se bavim politikom, ali se politika bavi mnome. To je naš svakodnevni život i ja ne mogu da ćutim na to. Žao mi je što sam javna ličnost, pa to njih boli, ali to je tako. U suštini, ja nemam nikakvu ideju šta može da se desi, dok ne sazri neka nova generacija. Ja sam protiv onog – Ja neću da šetam sa ovim, ali hoću da šetam sa onim, a ovog neću, a ovog volim, ovog ne volim. Ali ja hoću nešto novo što još nisam video, što će mi dati neku nadu. Ljudi su ovde potpuno namerno uterani u pogrešno shvatanje politike. Nije politika uopšte da li se meni sviđa Pera ili Žika, nego je politika da li dotični ima ideju kako da iščupa zemlju iz ove situacije ili nema ideju. Da li ima volju, snagu, ali i da li je dovoljno inteligentan i da li ga zanima to ili ga zanima lični interes. Dakle, nemam ja ništa protiv toga što je Đilas ponovo u politici. Šta se to mene tiče? Nek se bavi politikom ako misli da mu treba. Ja neću glasati za njega, nije me zadovoljio, nije bio dobar vladar, ali nisam gadljiv da šetam sa njim ako imamo zajednički cilj. Nego je problem jer nemam za koga da glasam, to je problem. I tako dalje, ne bih da previše pričam o politici.

Zbog korone pozorišta i bioskopi pod znakom su pitanja. Kako to utiče na vas?

Vidaković: Činjenica je da bioskopi umiru u svakom slučaju i da su i jedni i drugi u problemu zbog ove situacije. S druge strane, ja ne vidim da narod shvata važnost pozorišta i da reaguje. Ja se zezam pa kažem – kad bi stavili katanac na Narodno, protestovale bi žene u crnom jedno tri dana i to bi bilo to otprilike. To je malo šala, ali delom mislim da narod ne shvata važnost pozorišta. Na kraju krajeva, videli smo koliko je Narodni muzej bio zatvoren, 10 godina. Deset godina su ga renovirali, pa jel to normalno?”

Zato ima dosta ovih “Pinkovih” programa koji “edukuju i uzdižu” narod…

Vidaković: Jao, strašno. To je zato što su oni nas namerno izjednačili sa estradom. Ne znam da li ste to primetili. Oni su umetnike, glumce, džez muzičare, izjednačili sa estradom i to zato da bi mogli da guraju te njihove bez diplome i bez talenta, da od njih prave novinare, zvezde, voditelje… Znači, te neuke, priučene starlete, te žene koje se predstavljaju pogrešno, to sve ide uz njihove ministre sa lažnim diplomama. To sve ide uz to. I sad oni očekuju da ne pričam o tome. Ja ne mogu da ne pričam nešto što vidim. Nemojte da se pravimo ćoravi. Kao mi ne vidimo da je Mitrović nedodirljiv zato što mu program počinje svako jutro sa “Dobro jutro, predsedniče, jel ste piškili, jel ste kakili?” Pa čekaj, to valjda svi vidimo i to je sramno i sramota i opet svi ćute.”

Mada, istina i vi ste bili deo toga svega dok ste igrali u “Kursadžijama“? Da li se i sami osećate delom odgovornim za kreiranje takve jedne mašinerije i širenje tih “vrednosti”?

Vidaković: Svi smo, verovatno, na neki način doprineli. Ili većina. Ako nikako drugačije, onda ćutanjem. Vrlo je jednostavno, ja sam to tad objasnio tako što sam rekao da je stvarno tužno da prvak Narodnog pozorišta mora da igra u Kursadžijama. Međutim, kada budem imao platu 1.500 evra, ja ću se preko novina odreći Kursadžija. Dotle, niko ko ne plaća moje račune nema pravo da mi zamera, jer nisam prodavao klikere nego sam radio svoj posao, na malo diskutabilnom nivou i ne baš po mom ukusu, ali sam bio glumac u jednoj komediogrfskom mini formi, veoma niskog kvaliteta. Ne mogu da kažem da se osećam krivim, ali znam da je to doprinelo, ako ništa drugo, popularnosti televizije Pink. Nisam ja na početku shvatao jačinu tog medija, mislio sam da će trajati mesec, dva. Nemaš drugi izbor. Ja sam imao dvoje dece, dva izbora ili da sedim i plačem i kukam, ili da se ubijem sa heroinom ili da radim nešto. Pošto sam ja uvek smatrao da je rad lek, pa makar i ovom niskom nivou. Nije mi bilo jasno šta se desilo. Nemam nameru da se pravdam i izvinjavam.

Da li mislite da ste mogli više da postignete u karijeri?

Vidaković: Nisam ja mogao više da postignem u karijeri. Ne zato što sam voleo opijate, nego zato što sam se zatvorio u jednom momentu kad su te devedesete počele, i zgrčio se. Da sam hteo više, ja bih verovatno više i postigao, ali meni je zemlja u kojoj sam živeo, nestala. Onda su mi 2000-te ubili predsednika. Ja sam samo sve zatvoreniji i zatvoreniji bio. Ovo više niti je moj grad, niti moja zemlja, niti je ovo grad u kome sam rastao. Ovde hoće da mi stave ogroman spomenik koji će da svetli noću. Mislim, ne mogu da verujem, šta priča čovek, ovaj Vesić. Znači staviće spomenik knezu koji će da bude viši od zgrade Železničke stanice i svetleće. Nosite se stvarno. Ne mogu da verujem.”

Koliko je bilo teško živeti onda, a koliko sad?

Vidaković: Ja već 35 godina živim samo od glume. Nikad nisam imao kiosk sa viršlama. Mi ovde nikad nismo imali zapadnjačke honorare. Ali, naravno da je osamdesetih država mnogo više brinula o filmovima i pozorištima i bilo je mnogo više posla, a manje glumaca. Sada je obrnuto, mala bara, a mnogo krokodila. Mnogo akademija. Danas je mnogo teško mladim glumcima. Ovo nije posao kao lekar ili nešto, već se radi iz ljubavi, i ko ne radi tako, taj je u velikom problemu. Ko je upisao glumu misleći da će biti popularan i zavoditi devojke, taj se zajebao. Jer ovde ništa nije lakše nego postati poznat. Snimite jednu lošu seriju i date tri intervjua, nalupate se i vi ste već poznati. Ljude to zavara i onda vrlo brzo nestanu. Vas profesija, ili učini boljim, ili upropasti. Ako ste pogrešili u izboru profesije, upropastiće vas to. Ako ste počeli da se bavite glumom iz pogrešnih razloga, bićete nesrećni i nećete shvatati zašto vam ne ide i zašto vas ne poštuju.”

Kako ste vi shvatili da je ovo profesija za vas?

Vidaković: Ja sam sasvim slučajno upisao glumu, nikad nisam sanjao da ću biti glumac. Da nisam upisao glumu, ne bih završio nijedan drugi fakultet. Bio sam kampanjac i nisam učio ništa u Gimnaziji. Bio sam klasični beogradski lezilebović, imao sam garažne bendove, kosu do pola leđa i mislio sam da ću biti rokenrol gitarista. Boris Komnenić me zeznuo kad sam završio gimnaziju. To leto sam putovao s njim po Evropi i onda sam gnjavio da li da upišem molekularnu biologiju. On mi je rekao da dođem na FDU i da mi treba samo jedna pesma i dva teksta. Ja kao – super, nema matematike, potpuno ne znajući o čemu se radi. Kad sam ušao i kad su na prijemnom ispitu počele da mi se tresu noge i da mi se suše usta od treme, shvatio sam da tu nešto nije u redu. Ti se kao muzičar u bendu u stvari kriješ iza benda, a ovo je nešto što treba da kažeš u svoje ime i da baciš svoju džigericu pred nepoznate ljude.”

Šta je ono što vas je najviše vozilo kad je gluma u pitanju?

Vidaković: Gluma je specifična zato što vi odete u osam ujutru i nema pauze, vi se vraćate kući u 10 uveče. I tu ste non-stop preokupirani. Nemaš ti vremena da sediš ispred prodavince i piješ pivo. Drugo, shvatio sam da je sama gluma kao posao terapeutska, zato što nekakvu energiju koju skupite u toku dana, imate prilike da izbacite uveče na sceni, sa takvim intezitetom kojim niko drugi ne može, jer sedi u kancelariji od 9 do 5. Jednostavno na drugom poslu ne možeš da se ponašaš tako jer nije socijalno prihvatljivo. Vi imate u predstavi mogućnost da budete i nedozreli i da plačete, i da se smejete i prazite tu energiju koja je dragocena.”

Je l’ znači nekad da te suze na sceni mogu da budu i prave?

Vidaković: Kako da ne. Ljudi greše, kažu – dobar glumac dobro laže. Ne. Glumci su dobri samo kad govore istinu, vi mu zato i verujete zato što govori istinu. To što nisu njegove reči, ne znači da on to nije doživeo ili osetio. Dobar glumac govori istinu, kraj. To nije uvek prijatno, vi svoju utrobu pokazujete svako veče nepoznatim ljudima.”

Koliko može biti opasno kad iz pogrešnih razloga krenete u glumu?

Vidaković: Kada ljudi promaše profesiju pa krenu da se bave glumom iz tih nekih pozerskih razloga, onda mislim da ume da bude mač sa dve oštrice. Svi su umetnici fragilna bića i to je sve normalno i da nije tako bilo bi čudno. Ako vas lupaju po ramenima i viču da ste genije, da ste fenomenalni, to ako poveruješ, ti si gotov, to je kraj karijere. Meni je vrlo važno kada sam u nekom momentu shvatio da me je gluma spasila. Ovako, kako tako, odradio sam karijeru koliko sam bio lenj, onoliko koliko sam ja želeo. Da sam hteo da budem bogatiji, verovatno bih bio bogatiji. Ja sam se bavio time onoliko koliko sam mislio da treba, koliko me je činilo srećnim. Imam dvoje dece, brak mi nije baš uspeo, ali dobro, to se dešava bez obzira na glumu. Ljudi uspevaju ili ne u tim životnim projektima. Ja sam dobar prijatelj sa svojom bivšom ženom i deca su mi fenomenalna i dobro se kapiramo.”

Da li ste se ikada borili za ulogu?

Vidaković: Nedavno sam uradio film sa Momčilovićem ‘Vikend sa ćaletom’, koji je rađen pod pokroviteljstvom ‘United media-e’. To je možda jedini film za koji sam se ja izborio za ulogu. Uvek sam bio nezaintresovan za uloge, sedim i čekam da me pozovu, a ovde je bilo drugačije.”

Ja igram Jezdinog telohranitelja, mentora… On je inače glavna uloga. Prvo sam, kao, bio uz njegovog oca, pa posle uz njega. Jezda je tu izašao sa robije i bivši je gangster, momak sa one strane zakona i sada je čuo da ima rak i hoće da opere prošlost, da se udruži sa svojim sinom, da se izvini bivšim ženama. I zato je dirljiv scenario, jer se vidi da je to nemoguće uraditi za kratko vreme. A ja sam između prijatelja i savetnika, i uopšte sam smešan lik jer sam iz one prethodne generacije i njemu sam već balast. Nisam ja njemu zapravo potreban, ali pošto sam sa njegovim ocem bio, onda on mene drži uz sebe. Izigravam nekog badžu, a u stvari on brine o meni. Film je pun nekih emocija i čudan je, nisam nikada takav scenario pročitao. Trebalo je da igram neku drugu ulogu, a ne tog Batu, ali sam se čitajući toliko zaljubio u tu ulogu, da sam nazvao Momčilovića i rekao ‘sad ću da ti pošaljem kako ja zamišljam ovog Batu’. I slikao sam na vajber i improvizovao jedan monolog koji će možda ući i u film. On se oduševio i rekao je – gotovo, ti to igraš i kraj. To je prvi put da sam se izbrio za ulogu. Čak sam bio u tom momentu menjao zube, pa sam rekao Momčiloviću pustiću te da me uslikaš bez zuba, to će biti sad i nikad više. I slikali smo to, imamo scenu u kafanu kad meni Jezda kaže ‘Daj Bato stavi zube, nemoj da me brukaš’. A ja vičem ‘Ne mogu, žulja me’, i tako, smeh. Snimljeni su i serija i film. Ono što je poenta cele priče je da, ko god je hteo, nije uspeo da mi upropasti ni život ni karijeru. Uloge imam, a svojim prijateljima i kolegama sam zahvalan na poverenju i svoj podršci koju su mi od srca pružili.