Zafranović: Teško ćemo izaći iz mržnje

– Baš sad kada sam dolazio, na granici Bosne i Hrvatske, kod Gradiške, na mostu na Savi, čekali smo sat i po vremena. To je za mene nadrealna situacija – kaže za novine Nova proslavljeni režiser koji sebe smatra emigrantom bez države.

Jugoslavija je ostala vaša država?

– To je bila zemlja, koja je imala smisao. Ne samo što smo bili zajedno, nego su svi živeli dobro, niko nije bio previše bogat. Sve umetnosti su cvetale, muzika, slikarstvo, teatar, sve je bilo u vrhu Evrope. Zato je naš film imao podlogu koja mu je davala snagu. Došli smo do najvećih festivala, Kana, Venecije, sve je to bilo na vrhu jedne civilizacije koja se raspala. A pala je kao sve civilizacije, kada su dostigle vrhunac, jednim slobodnim padom u prašinu. I sad malo-pomalo, ove nacionalne državice se muče, nikako da dosegnu nivo koji je Jugoslavija imala. Ali to je tako. To se desi i to je verovatno nekako isplanirano.

Kako to mislite?

– Svet je pomogao da se to sruši uz ove naše tipove, nacionalne vođe, koji su to pospešili. Jugoslavija je mogla da se raspadne kao sve te zemlje koje su imale komunistički predznak, ali nijedna se nije raspala tako u krvi. To je frapantno. Tukli su se ljudi koji govore isti jezik. A jezik je nešto od čega smo sastavljeni. Nikada mi nije bilo jasno koliko je strašna ta propaganda, koja je pokrenula tako masovne sukobe i mržnju. I teško ćemo iz te mržnje izaći jer je to generacijama pumpano. I sad moramo da se nalazimo mi koji govorimo taj jezik i pravimo filmove na tom jeziku. Mi smo prvi koji pokušavamo da napravimo te mostove koji su srušeni, sa nekim koprodukcijama i mešanjem profesionalaca iz svih krajeva Jugoslavije.

Čini se da ste ipak optimista?

– Gotovo svi filmovi se sada snimaju na nivou bivše Jugoslavije, gde se govori naš jezik. To je neki pokazatelj, jer ako film uspe, onda bi moglo da uspe i sve drugo. Istina, još je sve zaoštreno, duboke su rane sa svih strana, niko nije kriv i svi su krivi. To je situacija u kojoj se uvek pojavljuju strahovi da bi sve moglo da se ponovi. Ako nekoj svetskoj sili to bude trebalo, ponoviće se, kao i što je bilo devedesetih godina.

Sa kakvim nevoljama ste se suočavali zbog doslednosti i hrabrosti da jezikom sedme umetnosti uvek promovišete istinu?

– Ja sam emigrirao, pa sam se nekako izvukao. Ali, nastradali su moj sin, roditelji, braća. Prvi put sam shvatio da kad spajam dva kadra u intimnom prostoru montaže, može da bude opasno za one oko mene. Mnogo mi je žao što se to desilo. Prezime mi je toliko bilo satanizovano, da sin, na primer, nije mogao da upiše fakultet. Roditeljima su polupali prozore na kući, i to susedi. Da nisam otišao, verovatno ne bismo danas ovde razgovarali. Do danas je to tako, samo u blažoj varijanti.

Zašto ste odabrali Prag kao svoje utočište?

– Prag je za mene bio uhvatljiv grad. Tamo sam studirao, a moj film „Okupacija u 26 slika“ je svojevremeno dobio nagradu „Zlatni ekran“ kao najgledaniji film, to mi je dodatno tamo otvorilo prostor za rad. Bio sam nekoliko godina u Parizu, pa u Beču. Pariz mi je bio prevelik a Beč malo dosadan. Francuzi su veliki nacionalisti, ne trpe nikog ko nije Francuz, a Beč je prema nama rezervisan, i oni prema nama imaju odnos kao prema provinciji Austrougarske. A Česi su Sloveni, naše more je češko more. Sada mi nedostaje Dalmacija.