Nije, međutim, dovoljno znati kako poredak funkcioniše. Potrebno je menjati ga! I to uz pomoć ljudi koji su: 1) operisani od ljubavi prema vlasti, 2) lišeni sitnosopstveničkih interesa, 3) spremni da odbiju povinovanje korporativnim instancama moći. Ovo potonje je bitno zbog institucionalnog otpora sistemu koji namenski proizvodi neprijatelje (teroriste, viruse) ne bi li skrenuo pažnju javnosti sa vlastitih nepočinstava – na prvom mestu sa projekta totalne dominacije nad ljudima i prirodom, piše Politika.
U tom smislu, aktuelna epidemija može izoštriti svest građana o neprocenjivoj vrednosti prirodnih resursa – zemlje, vazduha, vode – koji pripadaju svima nama, ali i o neophodnosti sopstvene proizvodnje lekova, vakcina, hrane… Zato je veoma bitno na koji način se ovdašnji upravljači odnose prema javnim dobrima! Da li se poput nekadašnje vlasti a sadašnje opozicije bave sprovođenjem surovih neoliberalnih reformi i rasprodajom društvene imovine, ili se poput sadašnje vlasti a nekadašnje opozicije bave još i surovom rasprodajom prirodnih dobara?!
Korporativne direktive aktuelna vlast sprovodi, slično prethodnoj, pod geslom nužnosti evropskog puta i ekonomskih reformi. Ona to čini po inerciji – ne razmišljajući o dobrobiti stanovništva. O platama, penzijama, ulaganjima u zdravstvo, prosvetu, kulturu odlučuje Međunarodni monetarni fond (da pomenemo samo neke primere), dok se kontrola uvoza hrane i drugih proizvoda sprovodi tako da ne dovodi u pitanje dogmu slobodne trgovine koju nadgleda Svetska trgovinska organizacija. Reč je o globalnom procesu desuverenizacije kojim su države zahvaćene još od početka 80-ih godina prošlog veka sa nametanjem neoliberalnog projekta zemljama (čitaj kolonijama) jeftine radne snage i labavih radnih i ekoloških propisa.
Da bi se korporativna dogmatika sprovodila bez otpora, stanovništvo mora biti dezinformisano i kontrolisano – rečju, sputano. U tu svrhu, lokalnim vlastima je dopušten autoritarni način upravljanja gde je krajnje nebitno da li je zakon u skladu sa Ustavom, da li su mediji slobodni, postoji li dijalog u društvu, ima li opozicije u skupštini, da li političari odgovaraju za počinjena dela i izgovorene reči, da li su ugovori sa korporacijama transparentni, zašto opstaju klijentelizam, nepotizam, partizam, kratkovidi tehnokratizam… Sve se ovo u krajnjem bilansu opravdava rastom koji sam sebi postaje svrha. Pre epidemije to je bila stopa rasta BDP-a, sada je to stopa rasta vakcinisanih ljudi. U svakom slučaju, reč je o jalovoj kvantifikaciji budući da rast, kao oblik društvene promene, predstavlja kvantitativno uvećanje neke pojave i ne mora nužno voditi razvoju i progresu koji podrazumevaju dostizanje kvalitetnijeg društvenog stanja. Naročito ne u situacijama kada politika rasta, koji je sam sebi svrha, pretvara ljude u statističke cifre a brigu o javnom dobru u štetne poslovne ugovore sa korporacijama, konzorcijumima i sličnim entitetima.
Upravo takav jedan dil predstavlja partnerstvo vlade Srbije i Rio Tinta u vezi sa eksploatacijom jadarita. Reč je, kako vele stručnjaci, o prljavoj tehnologiji koja će nesumnjivo zatrovati zemlju i vodu Jadra, kao i o multinacionalnoj korporaciji koja je poznata po ne tako humanim načinima poslovanja u zemljama tzv. Trećeg sveta. Da li se onda za vladu koja takvu korporaciju proglašava strateškim partnerom i legalnim eksploatatorom nezagađenog javnog dobra, može reći da je odgovorna? Pogotovo ako se zna da je korporativni biznis još ranije obezbedio privilegiju da ne odgovara državama i pojedincima za posledice vlastitog delovanja. U tom smislu, nikakav rast domaćeg BDP-a i svetska proizvodnja baterija ne može imati stratešku prednost u odnosu na prirodu i zdravlje ljudi.
Kao što ni plan izgradnje stambeno-poslovnog kompleksa u Makišu ne može biti važniji od kvaliteta pijaće vode kojom se iz pomenutog područja snabdevaju stanovnici glavnog grada. Ideolozima nove normalnosti, međutim, javna dobra nisu bitna! Ionako će, vele oni, u postkovidnoj budućnosti normalno biti da nam dronovi donose pitku i plastificiranu vodu koju ćemo mi – građani plaćati korporativnim gospodarima javnih izvora. A i vozićemo automobile na baterije kako bismo manje zagađivali životnu sredinu prethodno trajno zagađenu eksploatacijom rude potrebne za proizvodnju tih istih baterija.
Ovakve antilogike nisu neophodne Srbiji, ali efikasne antikorporativne vakcine svakako jesu! Za Makiš i Jadar na prvom mestu! Ali i za ljude na vlasti – da antikorporativnom imunizacijom konačno shvate da su sluge građana i opšteg dobra zajednice, a ne lakeji korporativnog biznisa i jalovog rasta koji je sam sebi svrha.
